Muzej Vojvodine imao je čast i privilegiju da u prvoj nedelji oktobra bude domaćin evropske arheološke konferencije „Sloveni i njihovi susedi u 1. milenijumu n.e.“ Konferenciju je 4. oktobra u 10 časova u Svečanoj sali Skupštine AP Vojvodine otvorio Igor Mirović, predsednik Vlade AP Vojvodine. Na otvaranju su govorili i mr Tijana Stanković Pešterac, direktorka Muzeja Vojvodine, dr Andrej Oblomski iz Instituta arheologije Ruske akademije nauka i Stanko Trifunović, odgovorni sekretar Organizacionog komiteta i, kako se čini, idejni tvorac konferencije (ili jedan od njih).
Značaj konferencije „Sloveni i njihovi susedi u 1. milenijumu n.e.“
Konferencija „Sloveni i njijhovi susedi u 1. milenijumu n.e.“ prvi je međunarodni naučni skup arheologa koji proučavaju prošlost slovenskih naroda organizovan 25 godina nakon poslednjeg (šestog) Kongresa za slovensku arheologiju održanog u Velikom Novgorodu 1996. godine. Organizovana je sa ciljem da se stručnjaci iz ove oblasti okupe, razmene nova saznanja i rezultate, diskutuju o budućnosti slovenske arheologije, ali i da se mlade generacije naučnika upoznaju.
Pored Muzeja Vojvodine u organizaciji je učestvovalo još šest značajnih evropskih kulturnih institucija: Muzej Državni Ermitaž, Sankt Peterburg; Centar za baltičku i skandinavsku arheologiju, Šlezvig; Institut arheologije Ruske akademije nauka, Moskva; Institut arheologije Češke akademije nauka, Prag; Lajbnic institut za istoriju i kulturu Istočne Evrope, Lajpcig; Narodni muzej, Beograd.
Na Konferenciju, pre svega namenjenu stručnjacima, odazvalo se oko 100 naučnika iz 17 zemalja sa oko 90 prijavljenih izlaganja. Planirano je da Konferencija traje od 4. do 10. oktobra. Međutim, čini se da je jedan broj učesnika morao da otkaže dolazak (verovatno zbog pandemije COVID-19). Naime, početkom septembra, prilikom najave prateće izložbe „Dunavske igre prestola – pad i uzdizanje varvara“, saopšteno je da će Konferencija trajati od 4. do 7. oktobra. Nije nam poznato koliko se učesnika na koncu pojavilo. Svakako je izuzetno značajno i hrabro što su u ova smutna vremena organizatori odlučili da, u kratkom vremenskom roku, kako je napomenuo S. Trifunović, organizuju skup ove veličine i važnosti na kom su učesnici prisustvovali lično, a ne preko neke od internet platformi.
Nedostaci
Konferencija je medijski izuzetno slabo propraćena, te je malo ko za nju čuo. Tek možda oko mesec dana pred početak konferencije, kroz medijske sokake se prošunjala vest o njenom održavanju, i to u sklopu najave prateće izložbe. Na novom sajtu Muzeja Vojvodine vest se mogla naći od maja, ali uz ograničenu količinu informacija. Povremeno je dopunjavana novim dokumentima u vezi sa organizacijom skupa, da bi tek krajem septembra, par dana uoči otvara Konferencije, na sajtu i fejsbuk strani Muzeja osvanula nova vest sa kompletnim programom skupa. Satnica, međutim, nije objavljena, te zainteresovani posetioci ne bi znali kada da dođu ukoliko nisu bili na otvaranju, iako je prisustvo Konferenciji bilo slobodno, uz poštovanje epidemioloških mera.
Iako je Konferencija održana uživo, što je vrlo važno, izlaganja nisu prenošena putem interneta. U današnje vreme, konferencija ovog kalibra bi morala ponuditi live stream opciju.
Pogled na program Konferencije ostavlja gorak ukus u ustima. Poražavajuće mali broj izlaganja prijavljen je sa prostora bivših jugoslovenskih republika: Slovenija (8), Hrvatska (1), Srbija (10), Severna Makedonija (2), Crna Gora (2), Bosna i Hercegovina (0)! Na ovom ogromnom prostoru interes za rani srednji vek čini se da ne postoji i da se njime niko ne bavi. Upadljivo je potpuno odsustvo naučnika sa Arheološkog instituta u Beogradu i prisustvo samo jednog profesora sa Odeljenja za arheologiju. Malo je verovatno da nisu uspeli da osmisle izlaganje u skladu sa temom skupa. Nije ni čudo što tzv. arheo-amateri i divlji kopači misle da arheolozi ništa ne rade i što pseudoarheološke zablude bujaju na sve strane.
Predsednik Vlade AP Vojvodine izneo je jednu zanimljivu opasku prilikom otvaranja Konferencije: „Za sve nas ova Konferencija ima i dodatni, rekao bih emotivni značaj pošto i sami pripadamo Slovenima kao najvećoj grupaciji naroda u Evropi i to ne samo danas, nego i kroz prošlost.“ Jasno je da se, bilo namerno ili nesmotreno, na ovaj način gradi i održava narativ o neprekidnoj i kontinuiranoj vezi između prošlosti i sadašnjosti, „nas“ i „Slovena“, što je svojstveno za u nas dobro utemeljenu i duboko ukorenjenu tradiciju kulturno-istorijske arheologije. Sa druge strane ističe se „slovensko jedinstvo“ u prošlosti i sadašnjosti. Političke implikacije su nedvosmislene, a posledice mogu biti katastrofalne (setimo se zloupotrebe arheologije u Trećem rajhu). A, ne zaboravimo, skupu su prisustvovale i kolege iz neslovenskih zemalja poput Austrije i Nemačke.
Šta dalje?
Da li su kolege napravile neki plan za budućnost? Ne znamo, ali se nadamo. Značaj Konferencije svakako prevazilazi njene nedostatke, a rezultati bi morali da se odraze pre svega na neophodnu promociju ranosrednjovekovne arheologije slovenskh zemalja, naročito na Balkanu. Do nekog sledećeg skupa nestrpljivo čekamo zbornik radova sa konferencije „Sloveni i njihovi susedi u 1. milenijumu n.e.“!