Odeljenje za arheologiju Muzeja grada Beograda priredilo je izložbu pod nazivom „Ostave i skrivnice u prošlosti Beograda“. Izložba je otvorena 23. juna 2021. godine u „Sali pod svodovima“ u Konaku kneginje Ljubice, a trajaće nešto više od mesec dana – do 25. jula. 2021. godine.
Koncizan naziv izložbe svedoči o njenom sadržaju. Publici su predstavljene grupe arheoloških nalaza sa područja grada Beograda koje su iz različitih razloga i pobuda zakopavane u zemlju od praistorije do novog doba. Najstarija ostava potiče iz bakarnog doba, a najmlađa sa kraja XVII stoleća.
Izložbeni prostor
U „Salu pod svodovima“ stupa se kroz Konak, niz stepenice. Nevelika postavka smeštena je u središtu prilično mračne, podzemne odaje. Crvenkasto i purpurno diskretno pozadinsko osvetljenje čini ambijent zagonetnim i tajanstvenim. Male žute svetiljke sa plafona obasjavaju središte postavke poput snažne mesečine, a njihov odsjaj ponekad otežava čitanje tekstualnog sadržaja. Postavku čine četiri grupe predmeta predstavljene kao ostave, svaka na posebnom šestougaonom stolu crne boje. Na svakom stolu je belim ćirilićkim slovima jednostavno i sažeto opisana „ostava“ koja se na njemu nalazi, uz prateće skice pojedinih predmeta ili okolnosti nalaza izvedene istom bojom. Tri stola sa „ostavama“ manjih predmeta jednake su visine. Nalazi na njima su zaštićeni staklenim izložbenim kutijama. Na svakom stolu se nalazi mali ekran na kome se smenjuju fotografije sa uveličanim detaljima predmeta u kutijama. Četvrti sto sa izloženom grupom posuda iz Vinče nešto je niži. Na njemu nema ekrana sa fotografijama detalja, ali potreba za tim ni ne postoji. Posude na izložbenom stolu stoje slobodne i nezaštićene, te postoji opasnost da budu oborene. Naročitu pažnju bi trebalo da obrate roditelji sa malom decom kojoj su ove posude lako dostupne.
Četiri „ostave i skrivnice“ iz Beograda
Posetilac prvo dolazi do najstarije „ostave“ pohranjene u zemlju u pozno bakarno doba, oko 3000. godine pre nove ere (+/- 200 godina). U pitanju je grupa od osam posuda tzv. kostolačke kulture pronađena tokom sistematskih iskopavanja u Vinči. Posude su bile položene na dno jame koja je delom bila ukopana u vinčansku kuću. Obodi posuda ležali su na dnu, dok su dna bila usmerena ka otvoru jame. U središtu jame nalazile su se dve zdele, od kojih je jedna bila pokrivena pitosom. Ostale posude su bile raspoređene uz ivicu jame. Na osnovu analogija sa drugim jamama tzv. kostolačke kulture na Balkanu, pretpostavlja se da je ova jama „možda korišćena u pogrebnim običajima i/ili u kultu predaka“ (Тасић и Игњатовић 2008, 98-99, сл. 33). Grupni nalaz posuda iz Vinče na izložbi je predstavljen kao „ostava“ koja „verovatno predstavlja odraz kompleksnih promena u društvenoj organizaciji“. Prilično nedorečeno i uopšteno. Kakve su to kompleksne promene i zašto bi se one odrazile kroz pohranjivanje posuda naglavačke?
U smeru kazaljke na satu, sledi „ostava“ bronzanih predmeta slučajno otkrivena tokom građevinskih radova na Autokomandi. Zakopana je u pozno bronzano doba, oko 1200. godine pre nove ere, a sastoji se od 17 narukvica ukrašenih urezanim geometrijskim motivima, te jedne ogrlice (torkvesa) i jedne sekire. Protumačena je dvojako: kao „ritualno“ zakopan „zavetni dar“, tj. „poklon precima ili nekim božanstvima“; odnosno kao „ostava-skrivnica“ zakopana „tokom nekog nesigurnog vremena“. Bez jasnog arheološkog konteksta čini se da je obe hipoteze prilično teško braniti. Prednost je, ipak, poklonjena prvom tumačenju. Kako je još M. Garašanin definisao, ostave-skrivnice „uglavnom sadrže homogen materijal jednog perioda“, dok ostave votivnog karaktera „mahom sadrže samo jednu vrstu objekata“, ali je „njihovo opredeljenje otežano nejasnim uslovima nalaza“ (Garašanin 1983, 685). Svi podaci o okolnostima nalaza „ostave“ sa Autokomande potiču od radnika koji je predmete tri dana nakon otkrića doneo u Muzej grada Beograda. Njegovo svedočenje unosi sumnju u tumačenje da je reč o ostavi. Naime, predmeti su navodno pronađeni uz ljudski skelet: nakit u nivou karličnih kostiju, a sekira kraj glave (Шафарик 1951, 99).
Grupni nalaz uljanih svetiljki pronađen prilikom izgradnje skloništa u jugoistočnom uglu Studentskog parka 1944. godine nije ostava u pravom smislu, kao ni grupa posuda iz Vinče. Na podu građevine popločane opekama, otkriveno je najmanje 70 svetiljki, od čega je svega 36 dospelo u Muzej (od toga dve fragmentovane). Pretpostavlja se da su se svetiljke nalazile u nekom objektu kultne namene stradalom sredinom III stoleća ili nedugo potom (Црнобрња 2001). Autori izložbe smatraju da su svetiljke „pohranjene kao zavetni dar nekom od božanstava rimskog panteona“ u okviru hrama ili svetilišta koje se na tom mestu možda nalazilo, izrazivši nadu da će neka buduća istraživanja razrešiti zagonetku.
Poslednja ostava potiče iz Ritopeka, gde je krajem XVII stoleća u keramički lonac pohranjeno i u zemlju zakopano preko dve hiljade srebrnih novčića i srpski nevestinski nakit: pojas sa trepetljikama, četiri igle za kosu, prsten sa srcolikom glavom i četiri dugmeta. Smatra se da je posuda izrađena u Zemunu, a nakit u beogradskim zlatarskim radionicama XVII stoleća. Prema pratećem tekstu, najstariji novac pripada poljskom kralju Kazimiru IV (1446-1492) (početak vladavine pogrešno je smešten u 1444. godinu; cf. Lukowski and Zawadzki 2006, 342), najmlađi sultanu Ibrahimu (1640-1648), a najbrojniji je mađarski novac. Sa druge strane, na sajtu Muzeja grada Beograda se, kao i prilikom prvog publikovanja ostave (Бирташевић 1957), navodi da je nastariji novac iz ostave kovan 1511. godine, a najmlađi 1678. godine. Ostava je najverovatnije zakopana uoči ili tokom austro-turskih ratova, a kao jedna od mogućnosti za vreme pohranjivanja ostave navodi se i Velika seoba Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem oko 1690. godine.
Pored četiri opisane grupe nalaza, posetioci pomoću touch screen-a mogu da se informišu o dodatnih 18 ostava sa teritorije Beograda. Na ekranu je prikazana karta sa obeleženim nalazištima. Na levoj strani ekrana nalazi se dvojezični spisak nalazišta. Odabirom nalazišta dobija se više podataka i nekoliko fotografija odabrane ostave. Ostalo je nejasno zašto su autori odabrali da izlože baš „ostave i skrivnice“ iz Vinče, sa Autokomande, sa Studentskog trga i iz Ritopeka osim što „slikovito predstavljaju“ običaj pohranjivanja različitih predmeta u zemlju.
Ocena izložbe
Obimom mala, arheološka izložba ne sasvim preciznog naziva („ostave i skrivnice“), sadržajem je vrlo zanimljiva. Jednostavna, ali tehnički odlično i atraktivno izvedena. Čak i touch screen radi kako bi trebalo! Kataloga nema, ali to je klasična boljka većine izložbi – najčešće iz štampe izađu kad izložba prođe. Izložbu prati samo štampani pamflet sa opisima izloženih ostava. Stvoren je i prostor za interakciju sa publikom. Svaki posetilac može da priloži neki manji predmet kao „zalog za ispunjenje želja“ uz priloženu poruku za budućnost ili važnu želju. Predmeti će biti zakopani u dvorištu Konaka kneginje Ljubice i otkopani 2031. godine.
Najava za izložbu, međutim, objavljena je samo na Fejsbuk stranici Muzeja grada Beograda. Dva dana po otvaranju, izložbi je putem objave na istoj društvenoj mreži pažnju posvetila i stranica ArcheoSerbia. Izložba nije najavljena na zvaničnom sajtu Muzeja, kao ni u popularnim dnevnim novinama! Čini se da je namenjena uskom krugu domaće publike koja pomno prati kulturna dešavanja, a tome u prilog ide i nedostatak dvojezničnih tekstova. Da li nam to organizatori poručuju da izložba nije značajna ili zanimljiva?! Mi mislimo suprotno i pozivamo Vas da izložbu posetite.
Bibliografija:
Бирташевић, М. 1957. Сребрна остава накита и новца из села Ритопека. Годишњак града Београда IV: 53-58.
Црнобрња, А. 2003. Скупни налаз римских жижака – прилог проучавању урбане историје Сингидунума. Годишњак града Београда XLVII/XLVIII: 67-88.
Garašanin, M. 1983. Ostave perioda polja sa urnama u jugoistočnoj Panoniji i severnoj Srbiji, u Praistorija jugoslavenskih zemalja IV. Bronzano doba, ur. Alojz Benac, 685–699. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Centar za balkanološka ispitivanja.
Lukowski, J. and Zawadzki, H. 2006. A concise history of Poland. Cambridge: Cambridge University Press.
Шафарик, О. 1951. Једна остава бронзаног доба из Београда. Старинар II: 99-106.
Тасић, Н. и Игњатовић М. 2008. Од традиционалне до модерне методологије истраживања у Винчи 1978-2008. године, у Винча – праисторијска метропола : истраживања 1908-2008, ур. Дубравка Николић, 87-119. Београд: Филозофски факултет; Народни музеј; Музеј града Београда; САНУ.